Posetili smo Centar za socijalni rad u Kuli i razgovarali sa direktorkom Gordanom Vakulom, koja se dotakla važnih tema za građane opštine Kula i objasnila nam koje su sve nadležnosti Centra.
NM: Kako biste ocenili socijalnu zaštitu i sigurnost građana opštine Kula?
Gordana: Nije lako i nezahvalno je uopšte ocenjivati, ali sa sigurnošću se može reći da stanje socijalne zaštite u našoj opštini ne odstupa mnogo od socijalne zaštite u celoj državi. Ovo pre svega iz razloga što je oblast socijalne zaštite primarno u republičkoj nadležnosti, pa je i regulisana zakonskim i podzakonskim aktima koji se primenjuju na nivou cele države. Iz tog razloga, socijalna zaštita u svojoj suštini je veoma slična u svim lokalnim sredinama. Potpuno su jednaki uslovi za ostvarivanje prava na NSP (novčanu socijalnu pomoć), tuđu negu i pomoć, uslovi za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite, stručne procedure koje se primenjuju prilikom procene podobnosti roditelja za vršenje roditeljskog prava, povera dece u razvodima, zbrinjavanje dece iz porodica sa poremećenim porodičnim odnosima, rad i pružanje podrške žrtvama nasilja u porodici, rad sa maloletnim učiniocima krivičnih dela ili sa poremećajem u ponašanju i tako dalje.
Međutim, u jednom, manjem delu, socijalna zaštita se razlikuje od opštine do opštine, jer je, u skladu sa zakonskim odredbama, ostavljeno lokalnim jedinicama da u skladu sa potrebama građana i sa mogućnošću lokalnog budžeta, obezbeđuju određene usluge socijalne zaštite iz svoje nadležnosti. U tim uslugama, njihovoj vrsti, obimu i načinu pružanja, opštine se razlikuju. Prirodno je da veće i razvijenije sredine mogu da obezbede više sredstava i pruže više usluga, ali usudiću se da kažem da je naša opština, svakako među onima koje, uvažavajući broj stanovnika, stepen razvijenosti i opšte uslove u kojima živimo, na najvišem mogućem nivou obezbeđuju usluge socijalne zaštite svojim građanima. Jedan značajan deo ovih usluga se odvija preko drugih pružalaca usluga, Doma za stare u delu pomoći u kući, odnosno gerontodomaćica, Udruženja „Plava ptica“ u delu podrške mentalno nedovoljno razvijenim osobama i preko Centra za socijalni rad u delu pružanja savetodavno terapijskih usluga i pravne pomoći u Savetovalištu za brak i porodicu.
Pored usluga, važno je reći i da se iz opštinskog budžeta preko CSR obezbeđuju i odgovarajuća materijalna davanja. Značajna sredstva se obezbeđuju za jednokratne novčane pomoći, za kupovinu ogrevnog drveta korisnicima NSP, plaćanje troškova sahrane korisnicima socijalne pomoći, kupovinu školskog pribora, plaćanja prihvatilišta za lica koja se interventno zbrinjavaju kao i druga vanredna materijalna davanja, u skladu sa procenom stručnih radnika centra.
Moram ipak da naglasim da materijalna davanja nisu primarna aktivnost u našem sveukupnom delovanju. Naime, u ukupnom broju korisnika, kojih je preko 5000 godišnje, jesu brojniji korisnici materijalnih pomoći, ali stručni rad u prevazilaženju problema pojedinca, odnosno porodice sa kojima radimo, su daleko složeniji i odgovorniji. Ako vam kažem da je od ukupno sedamnaest zaposlenih, samo dvoje angažovano na materijalnim davanjima, a svi ostali su neposredno ili posredno angažovani na ostalim stručnim postupcima, onda je jasno i kakav je odnos rada na utvrđivanju prava na materijalnu pomoć (po kojoj smo, nažalost, mnogo poznatiji u lokalnoj i široj zajednici), i stručnog rada u oblasti socijalne zaštite.
NM: U kojoj meri je naše društvo uopšte uređeno u smislu socijalne zaštite?
Gordana: Sasvim je sigurno da, što je jedna oblast bolje uređena, što je posao preciznije određen i definisan, to se on lakše, bolje i kvalitetnije obavlja. Socijalna zaštita, kao relativno mlada oblast društvenog života, ima mnogo nedorečenosti i nezaokruženosti u oblasti svoga delovanja. Recimo, često smo u situaciji da su nam propisima i pravnom regulativom preneta ovlašćenja za postupanje u konkretnim slučajevima, koja nisu praćena odgovarajućim instrumentima koji bi obezbedili i realizaciju datog ovlašćenja. Mi nismo organ koji ima prostor za prinudu, pa često za sopstvenu odluku ne možemo da obezbedimo odgovarajuće izvršenje. Može se ipak primetiti da se dešavaju određena pomeranja u dobrom pravcu, kao i prenošenje nekih ovlašćenja i nadležnosti na druge organe, pre svega na tužilaštvo i na sudove.
Dakle, kada je socijalna zaštita u pitanju, činjenica je da najbolje funkcionišu oblasti koje su precizno definisane, rekla bih da su to prava na materijalnu pomoć, a da je, sa druge strane, najteže raditi u problemima nastalim zbog poremećenih porodičnih odnosa, pre svega zbog njihove kompleksnosti i osetljivosti, a zatim i zbog nemogućeg rada u unapred pripremljenim „obrascima“.
NM: Prošle godine ste otvorili Savetovalište za brak i porodicu. Kako ono funkcioniše? U kojoj meri se građani javljaju u savetovalište za podršku i pomoć?
Gordana: Savetovalište zapravo postoji još od 2010. godine, ali je do prošle godine radilo u prostorijama samog Centra, tako što su stručni radnici van radnog vremena pružali stručnu podršku građanima u onim pitanjima koja nisu u neposrednoj nadležnosti centra. Otvaranjem novog prostora, koji smo na korišćenje dobili od opštine, stvoreni su uslovi da se Savetovalište fizički izdvoji i da se time i praktično razdvoje nadležnosti. Takođe, dobili smo i jednog stalno zaposlenog radnika, koji je angažovan kao koordinator aktivnosti unutar savetovališta, a istovremeno, u toku radnog vremena pruža pravnu pomoć, kako savetodavno, tako i u sačinjavanju odgovarajućih podnesaka građana nadležnim državnim organima. Naravno, stručni radnici različitih profila, pedagog, psiholog, socijalni radnik, pravnik… su i dalje angažovani na neposrednom savetodavnom, terapijskom i medijatorskom radu i pružanju podrške pojedincu ili porodici u prevazilaženju krize i poremećenih porodičnih odnosa.
NM: Kakva je uloga Centra za socijalni rad u vezi sa hraniteljstvom?
Gordana: U svakom smislu odlučujuća. Centar je najpozvaniji i najodgovorniji organ koji se bavi hraniteljstvom kao oblikom zaštite dece bez adekvatnog roditeljskog staranja. To je, uz postupak usvojenja, zapravo najsloženji, najkomplikovaniji i najodgovorniji posao koji centar obavlja. Sama činjenica da govorimo o deci i to o deci kojoj je iz bilo kog razloga neophodna zaštita, jasno ukazuje na izuzetnu osetljivost ovog pitanja. Hraniteljstvo se, kao zaštita, primenjuje kada se iscrpe svi resursi prirodnog okruženja deteta, kada se nedvosmisleno utvrdi da dete u prirodnoj porodici ne može da dobije odgovarajuće uslove za normalan rast i razvoj. Razlozi za to mogu biti različiti, ali uvek i bezuslovo moraju biti zakonom predviđeni, bilo da se radi o sprečenosti, nemogućnosti, nesposobnosti, neželji roditelja da se brinu o svom detetu, bilo da ga zlostavljaju, zanemaruju ili na drugi način ne vrše svoje roditeljske dužnosti. Zadatak je stručnih radnika da utvrde sve okolnosti, da pokušaju kroz rad sa porodicom da prevaziđu uočene nedostatke i da, ukoliko se ne ostvare odgovarajući rezultati, detetu obezbede smeštaj u drugoj porodici. Takođe, procena te druge, hraniteljske porodice, bilo da se radi o srodničkoj ili o redovnoj hraniteljskoj porodici, mora biti odabrana sa posebnom pažnjom i u predviđenom stručnom postupku. Veoma je važno da se od svih podobnih porodica, za konkretno dete obezbedi upravo najpodobnija.
Država izdvaja značajna sredstva za finansiranje boravka deteta u hraniteljskoj porodici, a naša je obaveza i vršenje stalnog uvida u realizaciju tih sredstava za potrebe deteta, kao I stalno praćenje razvoja deteta uopšte.
Inače, hraniteljstvo je u našoj opštini sada već tradicionalno, godinama unazad vrlo razvijeno. Imamo pedeset sedmoro dece iz naše i devetnaestoro dece iz drugih opština u našim hraniteljskim porodicama i ni jedno dete u drugoj opštini ili u nekom od domova za decu.
Mišljenja sam da bi o hraniteljstvu uopšte, ali i o konkretnim podacima, korisnicima, hraniteljima, uslovima zasnivanja, procedurama, naknadama i tako dalje, zbog obima i značaja koji ima, možda trebalo izdvojeno, tematski posebno govoriti i informisati građane naše opštine.
NM: Koliko često vam se javljaju osobe koje su zainteresovane za usvojenje? Koliko je kompleksna ova procedura i koliko traje?
Gordana: Usvojenje je veoma ozbiljan i odgovoran zadatak i mi mu tako i pristupamo. Sve što je rečeno za hraniteljstvo, pa još za stepen opreznije i osetljivije. Od procene deteta i davanja opšte podobnosti za usvojenje (što podrazumeva stručnu procenu psihologa, pedagoga, socijalnog radnika i lekara, ali i vođenje odgovarajućih pravnih postupaka i procedura), kojima se jedno dete stavlja u status deteta bez roditeljskog staranja, koja se zaokružuje pribavljanjem saglasnosti nadležnog ministarstva i uvođenjem u jedinstveni registar na republičkom nivou. Sličan postupak i procedura se sprovodi i kada je u pitanju obrada potencijalnog usvojiteljskog para, koja takođe završava pribavljanjem saglasnosti nadležnog ministarstva i uvođenjem u jedinstveni registar.
Moram da kažem da je broj zasnovanih usvojenja iz mnogo razloga značajno manji od broja dece smeštene u hraniteljsku porodicu. U toku godine imamo 2 do 3 usvojenja. Dakle, broj dece bez roditeljskog staranja je veliki, broj bračnih parova koji žele da usvoje dete takođe, a broj realizovanih usvojenja mali. Ali, kao i kod teme hraniteljstva, ovome bi se moralo posvetiti mnogo više vremena i prostora da bi razlozi za tu situaciju bili predočeni.
NM: U medijima je sve više informacija o žrtvama porodičnog nasilja. Ima li toga i u našoj lokalnoj sredini i u kojoj meri? Može li se sprečiti porodično nasilje i na koji način?
Gordana: Naravno da ima. Uvek je i bilo, samo što se u nekoliko godina unazad promenio pristup nasilju, odnosno počeli smo sa pristupom nulte tolerancije na nasilje. Mnogo je urađeno na podizanju svesti građana da niko ne mora da trpi nasilje. Država je pre svega odgovarajućim propisima, a zatim i mediji svojim nedvosmislenim pristupom, učinili da pre svega žrtva shvati i osvesti da je žrtva, da se ohrabri i potraži pomoć, a zatim da i svi nadležni organi ozbiljno pristupe prepoznavanju nasilja i učine sve što je u njihovoj nadležnosti za njegovo sprečavanje.
Sa pozicije Centra, kao jedne od najvažnijih karika u lancu ovlašćenih da se bave nasiljem u porodici, mogu da kažem da su izuzetni pomaci učinjeni u odnosu na pre samo nekoliko godina. Pre 2015. godine, prijavljeni slučajevi su se brojali prstima jedne ruke, a u 2017. godini je taj broj bio 85. Dakle, sve o čemu se ćutalo, sve što je umanjivano i zanemarivano, o čemu se nije ni govorilo, a kamoli postupalo, postaje deo hitnog i urgentnog postupanja i pružanja pomoći i podrške. Zakonskim odredbama su na istom zadatku objedinjeni i socijalna zaštita i tužilaštvo, policija, sudovi, zdravstvene ustanove. Centar pruža podršku kroz primerenu novčanu pomoć, ukoliko je potrebna, savetodavni rad, pomoć u sačinjavanju odgovarajućih podnesaka, podršku ostalim članovima porodice i obaveznom upoznavanju ostalih nadležnih o konkretnom slučaju. Održavaju se redovni sastanci u tužilaštvu i svaki slučaj se posebno razmatra.
Verujemo da će se na ovaj način u daljem radu značajno uticati pre svega na razvijanju podrške žrtvi nasilja, uticati na njeno osnaživanje da se sa problemom suoči i da se, uz pruženu podršku izbori za svoju sigurnost i zaštitu. Mora se u ovoj oblasti uložiti još mnogo napora i vremena, raditi na razvoju mehanizama zaštite žrtve i pružanja podrške ostalim članovima porodice, koji su takođe, posredno žrtve nasilja.
NM: Koja je visina novčane socijalne pomoći, kao i jednokratne pomoći i iz kojih sredstava se one obezbeđuju?
Gordana: Novčana socijalna pomoć (NSP) je materijalno davanje koje se obezbeđuje iz sredstava republičkog budžeta, a utvrđivanje ovog prava se primenjuje na osnovu jasnih i preciznih zakonskih odredbi, jednako na nivou države. Važno je pomenuti da se prilikom utvrđivanja ovog prava, posmatra cela porodica, radna sposobnost svih članova i prihodi svakog člana porodice. U našoj opštini ima oko šest stotina stalnih korisnika, a to su porodice koje mogu da primaju pomoć dvanaest meseci u godini, s tim što se svake godine u maju mesecu radi preispitivanje prava u svakom konkretnom slučaju. Pored toga, imamo korisnike, odnosno porodice koje ovo pravo, prema zakonu mogu da ostvare u ograničenom trajanju, najduže do devet meseci u toku jedne godine. Osnovna razlika između stalnih i ograničenih korisnika jeste da li u porodici ima više radno nesposobnih članova bez prihoda ili radno sposobnih. Zato u toku zimskog perioda, kada nema uslova za zaradu, ukupan broj porodica koje ostvaruju ovo pravo prelazi 1.400. Moram još da dodam da se gotovo sve povlastice koje se na osnovu materijalne ugroženosti ostvaruju odnose na stalne korisnike NSP.
O jednokratnim pomoćima, kao dodatnom materijalnom davanju koje se obezbeđuje iz opštinskog budžeta je već bilo reči, ali mogu da dodam da su to pojedinačno mali iznosi (do 5.000 dinara) i to do 3 puta u toku godine po pojedincu. Broj korisnika je veliki i zbog toga su ograničenja stroga, jer se na godišnjem nivou radi o iznosu od preko šest miliona dinara iz opštinske kase.
U ukupnom broju korisnika, kojih je protekle godine bilo 5.111, najveći broj čine upravo korisnici materijalnih pomoći. Ipak, u obavljanju naše sveukupne redovne delatnosti, što zbog relativno dobre uređenosti ovog dela, što zbog, ipak jednostavnijih procedura i manjih rizika prilikom donošenja odluka, nama taj deo predstavlja manji problem. Postupamo kao prvostepeni organ i svako naše rešenje se u postupku žalbe može potvrditi, ali i poništiti, a sve greške je moguće ispraviti. Takođe, isplata utvrđenih iznosa ne ide preko našeg računa, nego direktno iz ministarstva, a davanja su redovna i teku bez ikakvih zastoja. Slična situacija je i kod prava na tuđu negu i pomoć, jednokratne pomoći, troškova sahrane i ostalo. Dakle, deo vezan za materijalna davanja teče sa mnogo manje problema nego kada su u pitanju čisto stručni postupci, procene, odluke koji određuju sudbinu dece ili odraslih lica koji nisu u stanju da se o sebi staraju. Tu nam je jedan od najvećih problema što nemamo dovoljan broj stručnih radnika, a od nas se očekuje da se svakom problemu posvetimo sa punom pažnjom i odgovornošću.
NM: Nedavno ste nagrađeni za doprinos na unapređenju socijalne zaštite…
Gordana: Da! Veliko mi je zadovoljstvo da i o tome progovorim nekoliko reči. Naime, Udruženje stručnih radnika RS i Komisija za dodelu republičkih nagrada svake godine, počev od 1971. dodeljuje tri nagrade za pojedince i jednu za kolektive, kao republičku nagradu za poseban doprinos u razvoju socijalne zaštite. Od preko tri stotine ustanova socijalne zaštite (centri za socijalni rad, domovi za decu, za stare, za duševno obolela lica i ostali), procenjeno je da je, eto baš CSR opštine Kula taj koji treba da dobije ovo prestižno priznanje. Činjenica da CSR Kula spada među najstarije centre u državi je svakako bila bitna u samoj proceni, ali i činjenica da je godinama unazad upravo centar inicirao i razvijao usluge socijalne zaštite u našoj opštini, što i dalje čini. Takođe, razvoj hraniteljstva i uopšte, obavljanje redovne delatnosti na najbolji mogući način u postojećim uslovima.
Naravno da nas ovo priznanje, koje je došlo od naših kolega i saradnika, od onih koji nas najbolje razumeju, raduje, ali nas i dodatno obavezuje da radimo još bolje i kvalitetnije, koliko god je to moguće. Kapaciteta za to svakako imamo, posebno kada se zna da u Centru za socijalni rad Kula rade mladi, stručni, visokoobrazovani i u mnogim oblastima dodatno edukovani stručnjaci različitih profila, koji uz mnogo energije i volje nastoje da obavljaju svoje poslove. To svakako jeste najbolji način da napredujemo u svakom smislu, ali važno je da i kroz ovakve intervjue, razgovore i izlaske u javnost pokušamo da široj javnosti približimo suštinu i težinu našeg svakodnevnog rada. Važno nam je da građani imaju poverenja u institucije uopšte, pa i u socijalnu zaštitu, jer ćemo uz mnogo međusobno razumevanje i uvažavanje lakše I brže stizati do zajedničkih ciljeva. Zahvaljujem se što ste, očigledno imali istu nameru kada ste me pozvali na ovaj razgovor.
Bane Grbić – Naše Mesto